Департман Православна црквена порта



Отварањем ове www-странице у другој деценији 21. века први пут се у Србији профилише и афирмише "3Д" визија, континуирано присуство и традиционално значење и улога ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ПОРТЕ, која је и након њеног научног објашњења и дефинисања у првој деценији 21. века, и даље велика непознаница у српском црквеном градитељству. Готово ништа се не зна о њеној светости, затим о хијерофаничном и теофаничном genius loci, о разлици између светог и световног простора, о њеном архетипском концепту и програму, o тoмe штa je унутрашњи свети и шта је спољашњи свети простор, о томе шта је њена карактеристична света структура или "троугаона" светост, о томе да је црквено-градитељско степеновање последица црквено-институционалног степеновања које произлази из хијерархијско-епархијског статуса (ранга) и јерархијског достојанства.

Зато можемо рећи да након 2. миленијума хришћанства научно истраживање, изучавање и синтетизовање резултата о православној црквеној порти представља својеврсни раритет у теолошкој, градитељској и другим научним дисциплинама.

На тај начин, сагледавање ове црквено-градитељске целине као светог места, волумена и амбијента, и потом институционално и градитељски степеноване структуре започиње тек крајем 20. и наставља се и у 21. веку. Међутим, њено иновирање и варирање до данашњих граница секуларизације није резултат стицања услова и прилика само у оквирима савремене цивилизације. Разне промене првобитне хришћанске црквене порте почињу још у далекој прошлости и у тесној вези су са варирањем и умножавањем хришћанског догматског учења, поготово након раскола поводом увођења јереси двоначалија у 11. веку, која је јасно изражена и данас позната као римокатоличке Филиокве.

То је утицало на развој и типологију њених градитељских облика, а онда и учестало посветовљавање. Тако смо у време Модерне доживели прве наговештаје, а у време Постмодерне и конкретизацију детрадиционализације свих данас познатих облика православне црквене порте. Она се нарочито очитује у једностраним световним методама крутог и непримереног одређивања и волуменизације овог примордијално светог места и волумена. Ефекти таквог односа све више се одражавају на неодрживо артикулисање и поимање православне црквене порте као световног дворишта. Тако учестало изостаје разумевање и сагледавање православне црквене порте као светог волумена, а на тај начин и иманентни суптилни однос према избору локације и њеној територијализацији, при чему кроз црквено-градитељску историју откровење, крстоносно маркирање, волуменизација и утеловљење светости теофаничног и хијерофаничног genius loci чини битну и незаобилазну претходницу.

У вези с тим, научно објашњену црквену порту на примерима црквеног наслеђа некадашње ставропигијалне Архиепископије Митроиполије карловачке, аутор овог текста у оквиру пројекта 36032 и даље наставља истраживање и проучавање православне црквене порте на примерима црквено-градитељског наслеђа, али сад на подручју ставропигијалне Архиепископије београдско-карловачке. Захваљујући томе, ова тема је заправо нови приступ у вредновању црквеног градитељског наслеђа, али и вредновању, планирању и изградњи других црквених целина и облика.

Напред у тексту је поменуто да учестало посветовљавање репрезентативних црквено-престолних структура на Врачару, али и других типова православне црквене порте у многим другим местима у матици и дијаспори, најчешће је резултат лаичког објашњења овог појма у речницима страних речи. То указује на потребу хитне исправке у досадашњем непознавању и тумачењу појма "црквена порта". Зато у новим електронским и другим писаним издањима оваквих и сличних публикација треба написати следећe кратко и научно утемељено објашњење (дефиницију):

Православна црквена порта јесте свето култно место, волумен, амбијент и целина. У народу је она позната још као спољна црква, јер је преко главног западног и споредног јужног и северног улаза у непосредној вези са унутрашњом црквом (храмом). То је спољашњи свети простор око православног храма који дефинише оградна константа, па има и улогу претхрамја. Она је приоритетно обредно-религиозни волумен који је у функцији процесионих радњи као што су изношење Плаштанице и Литија, али има и богослужбени и црквено-амбијентални значај и намену.

Суштинска потреба и порука овог закључног епилога јесте разумевање и спознаја:


  • да (хи)јерархијско-епархијски статус и достојанство црквених институција постоји,
  • да оне због тога имају међусобно хијерархијски степеноване и дефинисане ингеренције,
  • да свака од њих има своју црквено-градитељску структуру која произлази из узрочно-последичног обрасца "онто-духовна претходница – институција – функција – облик",
  • да се тако степеноване црквене институције не могу међусобно поистовећивати или изједначавати од најниже парохије, преко вишег намесништва, епархије и других... све до Патријаршије као врховне или црквено-престолне институције,
  • и коначно, сваком црквено-институционалном степену према нареченом статусу и достојанству, иманентан је црквено-градитељски степен репрезентативности.


На исти начин, у овом конкретном случају, није прихватљиво поистовећивање Патријаршијског двора и Двора ставропигијалне Архиепископије, или Патријаршије на Врачару и Архиепископије код Калемегдана. Нарочито је то неприхватљиво због врховног достојанства црквено-престолне катедре као и због црквено-престолног значаја институције, односно Патријаршије која је следбеник, чувар и заштитник трона Светог Саве.



Проф. др Велимир Љ. Ћеримовић