Није згоре поменути да је, поред ове цркве, Коруновић на подручју Словеније подигао још две цркве - у Марибору и Цељу. У то време, давне 1930. године, у Љубљани није постајала ниједна адекватна православна црква. Православни верници и житељи Љубљане имали су потребу да добију свој храм. Томе је помогла и Љубљанска општина, о чему сведоче речи тадашњег председника општине Љубљане: "Дали смо православној цркви најлепше место. Нека виде странци да нераздељива југословенска краљевина уистину почиње још од наше беле Љубљане, и да су браћа за навек збратимљена." "Најлепше место", како је рекао тадашњо љубљански градоначелник Пуца, је свакако парк Тиволи, који је заиста предивно и најлепше место у правом смислу у целој Љубљани. Парк Тиволи се налази у непосредном средишту овог града, а самим тим и овај православни храм.

Овај тип сакралне грађевине је типичан српско-византијски стил са основом у облику развијеног уписаног крста и са пет купола. Црква је висине 32.5 метра, а преченик кубета је 4.5 метра. У целини је изграђена од армираног бетона. У визуелном смислу подсећа на Грачаницу са простора Косова и Метохије, но не представља њену реплику. Пре бисмо могли рећи да је архитекта Коруновић био инспирисан њоме. Ово је уједно, поред Мариборске Лазарице, највећа сакрална грађевина овог аутора. На улазу у овај храм се налази лучна ниша са розетом у средини и са паровима полустубова. Коруновић је, као и на претходним црквама, наглашавао кракове уписаног крста. На северној и јужној страни припрате подигнуте су две осмостране куполе, аналогно куполама на бочним странама олтара. У централном делу наоса налазе се четири масвина стуба.

Свих пет апсида са спољне стране су седмостране, а са унутрашње полукружне. Троделни олтарски простор је развијен, а постоји и ходник који опасује унутрашњи зид апсиде, што је неочекивано и у православној архитектури нетипични рецидив деамбулаторијума.

Архтиекта Коруновић је урадио и нацрте за иконостас, али никада није реализовано. Црква је завршена 1936. године и представља једну од најбоље очуваних Коруновићевих цркава. Избегла је судбину рушења које су доживеле цркве у Марибору и Цељу само из разлога што су Љубљаном 1941. године управљали Италијани, а не Немци. Црква и данас постоји, краси овај део словеначке престонице и одише својим својственим духом.

Извор: AГ Архитектура, Кадијевић, А., 1996. Момир Коруновић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе
Фото: Горан Анђелковић
Преузето са: AГ Архитектура | AG Architecture - Горан Анђелковић