Аја Софија
Аја Софија или Света Софија такође позната и као Црква свете мудрости (грч. Αγία Σοφία, Agίa Sofίа, лат. Sancta Sophia или тур. Ayasofya), је освајањем Византијског царства од стране Турака претворена у џамију у Истанбулу, некадашњем Константинопољу (Цариграду), а затим претворена у музеј 1935. по одлуци Ататурка. Архитекте овог изванредног архитектонског достигнућа били су Антемије из Тралеса и Исидор из Милета.
Историја
На месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана 532. године саграђена је и отворена само пет година касније Света Софија. Она је постала црква у којој се одвијало крунисање византијских царева. Након пада Цариграда 1453. године султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Уклоњена су звона, олтар, 15м велики сребрни иконостас а иконе су покривене малтером који је накнадно исцртан муралима у духу Ислама. Током трајања Отоманске империје црква је реконструисана и додата су четири минарета. Касније је преко пута, по узору на цркву Свете Софије саграђена султан Ахметова или Плава џамија која представља бисер отоманске архитектуре. Године 1935. Кемал Ататурк, 482 године након пада Константинопоља, доноси одлуку да се Аја Софија претвори у музеј. Аја Софија данас представља један од најзначајнијих споменика светске културне баштине и налази се на листи Унеска. Радови на рестаурацији цркве одвијају се систематски и укључују уклањање малтера и откривање златних мозаика из времена Византије.
Архитектура
Црква Аја Софија (Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре.Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката – Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари. Скоро квадратне основе, подељена је стубовима на три брода на којима су широке галерије. Простор под куполом који оставља утисак огромног „сунцобрана“ са радијалних 40 лукова и 40 прозора при дну кроз које пролази светлост и свод чини „ваздушастим и лакшим“. Главна тековина Византијске архитектуре је систем прелажења из квадратне основе на којој почива зграда у кружну основу на којој почива купола којом се зграда крунише. То се изводило на два начина:
- Ређе помоћу „тромпи“ – из квадратне основе прелази се у осмоугаону, па после у кружну (Црква светог Луке у Дафни)
- Чешће и савршеније помоћу „пандантифа“ (сферни троуглови) који омогућавају прелаз из квадратне у кружну основу куполе (Света Софија и др.)
Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје,Јужне Африке.Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метара на висини од 65 метара. Унутрашњост куполе је огромна 70 Х 75 метара. На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10.000 радника пет годна (532-537).
| Назад на списак студија |
